Eva Ras iz Maksima - intervju za Magyar Szó

Sledi prevod intervjua sa Evom Ras, koji je rađen za mađarske dnevne novine Magyar Szó (http://magyarszo.com/). Prvi deo intervjua se objavljuje 14. jula, a druga dva dela idu naredne dve nedelje. Ovde je dat intervju u celini, tako da ga možete ekskluzivno pročitati iz jednog dela.

Tekst sastavila i intervju vodila:
Karolina Herbut

Eva Ras iz Maksima

Glumica, spisateljica i slikarka Eva Ras je rođena u mađarsko-jevrejskoj porodici prvog januara 1941. godine u Subotici. Posle završene gimnazije odlazi u Beograd gde je završila glumu a kasnije i dramaturgiju. Igrala je u mnogim pozorištima, TV serijama Siniše Pavić, Dragoslava Lazića, Karolja Vičeka i filmovima Dušana Makavejeva, Aleksandara Petrovića, Živka Nikolića, Geze Besermenjija, Livije Đarmati, Ferenca Kardoša, Janoša Rože...Dobitnica je mnogih nagrada: Zlatni leptir u Mađarskoj povodom Proslave stogodišnjice filmske umetnosti (1996), Veliki pečat Jugoslovenske Kinoteke za životno delo (2001), Aleksandar Lifta za životno delo (2005). Knjige je počela objavljivati 1972. godine. Autor je romana kao što su Siva žena, ...Petla na panj..., Kuća na prodaju, Sa Evom u Raj, Divlji jaganjci itd. Njeno književno stvaralaštvo je krunisano nagradama Žensko pero (2001), Kočićeva knjiga, The Man Booker International People’s Prize (2005), Zlatni prsten (2007)...

Da filmska glumica može sa velikim uspehom igrati pozorišne uloge pokazuje i u svojoj 67-oj godini. Ona i nakon porodičnih tragedija i teške bolesti sija na pozornici [b]Madlenianuma[/b], prvog privatnog pozorišta takve veličine i pompe na Balkanu. Ovo pozorište se ističe glamurom, primamljivom scenom i ljubaznom uslugom. Mada su karte za komediju Žorža Fejdoa Dama iz Maksima već davno bile rasprodate, ekipi Mađar Soa (Magyar Szo) je ipak pružena prilika da je pogleda. U predstavi Dama iz Maksima u režiji Slavenka Saletovića pored Eve Ras igraju velikani poput Ljiljane Stjepanović, Mihaila Lađevac, Feđe Stojanović. „Mlađu gardu“ glumačke ekipe čine Katarina Radivojević, Viktor Savić i Vuk Saletović. Poseban pečat predstavi daju Eva Ras i Vuk Saletović koji glume Mađare koji nevešto govore srpski i Ljiljana Stjepanović koji snagom svog talenta čine da se ova komedija nazove komedijom. Eva Ras je još jednom briljirala što ste moglo i čuti po aplauzu publike. Par dana posle predstave, u hladovini restorana Ruski car je dugo pričala za Mađar So o svom životu i stvaralaštvu, čistim mađarskim, kao da je juče naustila Suboticu...

Foto: D. Zinvancevic

Šta Vas je privuklo ulozi vojvotkinje u predstavi Dama iz Maksima?
Sa rediteljem, Slavenkom Saletovićem nisam radila od 1972. i sreli smo se kada je on upravo vršio podelu uloga, pa je pitao da li bih igrala u ovoj predstavi. Kod Žorža Fejdoa je poznato da ne postoje male i velike uloge, svaka uloga je ogromna, pa sam prihvatila ponudu.

Vaš suprug je 1956. osnovao Zadužbinu Ras, pa ste 1963. osnovali privatno pozorište, koje je zatvoreno 1972. Šta je razlika između pozorišta Radomira Stevića Rasa i pozorišta Madlene Zepter?
Nema nikakve razlike, jer pre su ondašnji komunisti progranjali pozorište, a sada ovi „komunisti” to čine. Madlenu Zepter isto tako progranjaju i ignorišu kao Radomira Stevića. Razlika je u tome što su u Radomirovom pozorištu igrale veličine koje su tada još zbog svoje mladosti bile nepoznate, kao devenaestogodišnji Petar Kralj, Aleksadar Berček itd. Kod Madlene je upravo obratno: onaj ko je nepoznat, ko je nula, ne može da uđe.

Koje su prednosti i mane privatnog pozorišta?
Prednost je što ne služe nijednoj političkoj opciji. Kultura treba da bude iznad politike.

Prvi put ste bili u Beogradu 1956. na izložbi Oktobarskog salona. U jednom intervjuu ste rekli da ste se na prvi pogled zaljubili u Beograd, jer ste se tu konačno osećali kao kod svoje kuće. Čime Vas je začarao Beograd? Zašto se nikad niste osećali kao kod kuće u Subotici?
Kada sam prvi put došla u Beograd, već sam na stanici osetela da sam stigla kući. Uvek sam se osećala kao stranac u Subotici. Ja i danas volim Suboticu, ali taj grad ne voli mene, pa možda zbog toga ga nikad nisam doživela kao svoj dom.

Sa kojim ste očekivanjima otišli u Beograd? Da li ste sebe videli kao uspešnu glumicu ili spisateljicu?
Moj jedini cilj je bio da ostanem u Beogradu, jer sam našla svoj dom. Glumu sam odabrala kao profesiju, kao jednu životnu mogućnost nakon što sam pala na prijemnom na Likovnoj Akademiji i na Arhitekturi. Tu je važnu ulogu odigrao film Vašvirag (u prevodu Gvozdeni cvet) sa Terečik Mari (Töröcsik Mari), jer mi se tada učinilo da i ja mogu da budem glumica kao ona, što se i obistinilo. U filmu Biće skoro propast sveta, gde glumim jednu gluhonemu devojku čak imam jednu sličnu scenu i smatram da sam prevazišla Terečik Mari. Ovaj film smatram za svoj najbolji, najveći film.

Radili ste sa najvećim režiserima i glumcima. Karijeru ste počeli sa imenima kao što su Robert Sjodmak, Dušan Makavejev, Aleksandar Petrović... Početke je, dakle, karakterisao crni film i bunt protiv komunizma. Šta Vas je privlačilo crnom filmu i koliko ste bili svesni mogućih posledica?
U početku smo želeli samo da razvijamo svoje talente. Naša želja nije bila da pljujemo po komunizmu. Samo smo pričali o tim devijantnim situacijama o kojima priča i cela svetska kultura: šta pogađa ljude i zašto oni ne mogu da se ostvare. Komunisti su to doživeli kao da njih pljujemo. Prvo smo uradili film Čovek nije tica i tamo smo već „dobili svoje“ od komunista. U Ljubavni slučaj ili tragedija službenice PTT pa i u Biće skoro propast sveta smo već sve namerno radili. Posledica je bila da sam tri godine bila lišena da radim.

Svetska slava: Ljubavni slučaj ili tragedija službenice PTT

Da li ste mislili da će ti filmovi imati takav odjek?
Mi koji smo bili pogaženi posle Ljubavnog slučaja tačno smo znali koliki je naš talenat naspram Titovih miljenika. Pratili smo i istraživali naš talenat i nismo mogli da priuštimo sebi luksuz da sumnjamo u njega. Kornela Mundruca, ko je napravio sjajni film Delta niko nije pljuvao i niko ga nije gazio i zbog toga on je mogao da ostane skroman, čovek koji sumnja u svoj talenat, nije ni pomišljao na to da će dobiti nagradu u Kanu. U Mađarskoj kultura je bila normalna i za vreme Sovjeta, jer je komunizam tamo bio prisilna stvar, ali u Srbiji je rastao iz srca. Posle Ljubavnog slučaja Makavejeva su prognali iz zemlje. Njegovi filmovi u inostranstvu koji ne govore protiv komunista nisu uspešni kao oni koji govore o njima. Tako da su njega komunisti u suštini „ubili“.

Otac na službenom putu koji je 1986. nominovan za Oskara, a koji je 1985. osvojio Zlatnu Palmu takođe otvoreno govori o komunizmu, pa ipak nije zabranjen. Šta je uticalo na to da je ovaj film bez problema mogao da se plasira gledaocima?
Barijere da ga ne snimimo su bile toliko velike da smo tri godine pravili taj film. Posledica samo zbog toga nije bilo jer je osvojio Kansku nagradu.

Od 1977. sarađivali ste sa Živkom Nikolićem u filmovima Beštije, Lepota poroka, Iskušavanje đavola i seriji Oriđinali. On govori o Crnogorcima i njihovom mentalitetu. Tema skoro svih njegovih filmova je prokletstvo zatvorenih sredina. Mislite li da su Mađari u Vojvodini na neki način, takođe, u zatvorenoj sredini? Kako Vi danas doživljavate zajednicu vojvođanskih mađara?
S obzirom na moje jevrejsko poreklo slažem se sa tim da čovek treba da brani i čuva svoj integritet i ako sam Mađar da budem Mađar. 50 godina živim u Srbiji i nema dana da ne kažem da sam Mađarica. U Subotici, Novom Sadu i uopšteno kod Mađara ne volim što sa pola oka uvek gledaju ka Pešti.

Igrali ste u diplomskim filmovima Miloša Radivojevića (Adam i Eva66) 1966., Srđana Dragojevića (Mi nismo anđeli) 1992 i Stevana Filipovića (Šejtanov ratnik) 2006. godine. Oni su reditelji tri različite generacije. Ima li promena u položaju mladih reditelja tokom svih ovih godina?
Ima promene, situacija je sada još gora. Današnjoj omladini je jako teško, jer mnogo više moraju da se ponize da bi dobili neku pomoć. Tajkuni su se uvukli i u filmsku industriju, a neki umetnici su sami postali tajkuni i samo oni prave filmove.

Da li se može snimiti film bez politike?
Ne može. Danas se ništa ne može bez politike. Ona je ušla u sve pore i sve je otrovala.

Sa kojim rediteljima i glumcima ste voleli i volite da sarađujete, a koju su bili teži sa saradnju?

Sa svima je teško sarađivati, ali volim da sarađujem sa svima. Gluma je jedna sujetna profesija gde čovek proguta svako vređanje, mada nema glume bez vređanja. Ona je jedna vela borba. Najviše sam volela da sarađujem sa Kusturicom i sada bih volela, ali on ne misli na mene u poslednjih 20 godina. On je genijalan reditelj, vrvi iz njega mašta i čudni pogledi, a ipak je skroman i jednostavan čovek. Jako sam volela i Živka Nikolića, a sa Makavejevom ne govorim već godinama. Aleksandar Petrović je umro, a njemu sam ja bila omiljena glumica. Otkad sam ostarila, meni je sve svejedno. Da imam dovoljno para, ne bih više ni radila. Mada bih volela još neku veliku ulogu, kada bi sa Viček Karoljom snimili neku veliku stvar.

Da li ste ikad odbili neku ulogu i zašto?
Samo u mladosti. Bila sam totalno luda. Trebala sam da igram u filmu Mesaroš Marte (Mészáros Márta) gde je igrala Marina Vladi (1977), ali je Aleksandar Petrović upravo tada snimao film Gruppenbild mit Damen i ja sam smatrala da s obzirom da živim u Srbiji, Saša Petrović ima prednost. Jančo Mikloš (Jancsó Miklós) me je zvao za film Elektra, ljubavi moja (Szerelmem, Elektra, 1974). Nisam zaigrala ni kod Fasbindera, jer njegov producent nije hteo da me pristojno plati. To ne može da u internacionalnom filmu igram za dnevnice a da moje kolege dobijaju druge honorare. Samo još reklame nisam radila i to zbog toga što nisu hteli da daju dovoljno novca za to.

Da li ste imali nekog uzora među glumcima, glumicama?

Nekad sam volela Pitera Otula. Posle njega Al Paćina. Žene me nikad nisu zanimale. Nikad nisam imala uzora među glumicama, jer one uvek nešto zeznu.

Na Filmskom festivalu u Paliću, 2005., kada ste dobili nagradu Aleksandar Lifka, rekli ste da budućnost ide ka televiziji. Šta ste tačno mislili pod tim?
Film je veoma skup. Svetlosni park koji treba da se dovuče, dugi suvisli sati koje čekate ne postoje na televiziji, tamo je sve gotovo za par minuta. A rezultat je isti. Na kraju svaki film dospe na televiziju. Televiziju svako gleda i jeftin je. Obožavam je jer funkcioniše brzinom ove ere. Za nedelju dana mogu da uradim 10 TV epizoda.

Koji su Vaši omiljeni filmovi?
Moj omiljeni film je Prohujalo sa vihorom. Sve je u njemu što čini čovekov život. Veliki uticaj je imao na mene i Istočno od raja. A treći je Bertolučijev film Poslednji kineski car. Ova tri filma, pored već pomenutog Vašvirag (Vasvirág) su najznačajniji filmovi mog života.

Šta volite da čitate?
Singer je moj omiljeni pisac. Pre Singera sam volela Normana Mejlera. Čitam samo one knjige o kojima čujem nešto od živih ljudi. Druga su pravila književnosti a druga života. To sam naučila od Lajoša Zilahija koga sam upoznala kada sam imala oko 30 godina. S obzirom na to da sam već tada pisala na srpskom, a on se interesovao u moju književnost, stalno sam mu prevodila iz mojih knjiga. On je smatrao da sam jako talentovana, da je najveća vrednost mojih dela to šta zapažam u svetu.

Kolik Vas motivišu nagrade koje ste dobili u proteklim godinama?

Svaka nagrada je negativna, jer ljudi vas posle uzmu na zub i još vam je neprijatniji život. Nema radosti u nagradama, ali su one potrebne i čovek treba da se bori za njih. Kako mogu da se radujem internacionalnoj Men Buker nagradi čitalaca, koji su glasali preko interneta, kada su Englezi tu nagradu nakon što sam je dobila potpuno ukinuli? Sve su uradili da ne pobedim, više puta su mi brisali glasove, pa počeli iznova i time pokazali kako je nagrada ispolitizovana. U danima kada sam dobila nagradu Žensko pero, ujedno sam i saznala da imam rak. Tada je celi grad pričao da sam nagradu zato dobila.

O naslovu romana Petla na panj ste rekli da simbolizuje strah od življenja, jer „nismo mi toliko daleko od tog petla koji ide na panj“. Šta podrazumevate pod strahom od življenja? Od čega se plašimo?

Od nesigurnosti, od tajne. Svemogućni nas je takvima napravio, dao nam je takve oči da oni ne vide tajnu. A tajna stoji i pred nama a i iza nas. Kada nas je Svemogućni izbacio iz raja, mi smo postali bića straha.

U romanu Sa Evom u Raj pisali ste sledeće: „Sav ljudski rod je jedan narod.“ Koliko smatrate istinitim vavilonsku legendu, da jezici udaljavaju ljude, da se oni ne razumeju?

Uopšte nas ne udaljavaju. Da je to tako možemo da vidimo na aerodromima, na stanicama, svugde i svakog dana to viđamo kada nam priđe neko ko ne zna jezik, pa smo mi ljubazniji nego sa onima koji govore jezik.

U istom romanu u nastavku kažete „Sav ljudski rod je jedan narod. Ja to znam, jer istovremeno nosim krst Isusov i sija Davidova zvezda sa mog čela.“ Kako Vi doživljavate religiju, Boga i crkvu?
Moja religija i vera su takve da mi ne trebaju zvaničnici koji će me povezati sa mojim Bogom. Ja sam monoteista, verujem da je Bog jedan na svetu. Kao što je narod jedan, tako su i sve religije u stvari jedna religija. Da li ćemo ga zvati Alahom, Elohimom ili Svemogućim, to je sasvim svejedno, svi se mole istom Bogu.

Šta možete da kažete o svom najnovijem romanu Divlji jaganjci?
Najnoviji roman, Divlji jaganjci obuhvata tri stoleća, dva svetska rata, holokaust i jednu fantastičnu ličnost u biću homoseksualnog vernika, oca junakinje. Roman počinje sa detinjstvom glavne junakinje koju vaspitava baka jevrejka i preko toga su svi judaistički elementi ušli u knjigu, što joj daje posebnu vrednost. U knjigama Prima Levija, koji je preživeo Aušvic iskristalisala se misao da je bio holokaust, dakle Bog ne postoji. Moja dela idu u drugom pravcu. Moj junak je zahvalan Svemogućem da je njemu dodelio ulogu nevine žrtve a ne ulogu sadiste. Knjigom su odušavljeni Jovan Palavestra i Filip David. Divlji jaganjci su moja bolna tačka, jer moj izdavač sada, da bi izbegao porez i imao malu zaradu, na crno štampa ovu knjigu i označava je kao da nisam prodala ni hiljadu knjiga. Tako da sam tražila novog izdavača, Lagunu, ali tamo će biti objavljena tek moja sledeća knjiga. Gospodin Šojmoši (Sólymosi) iz Budimpešte je dobio podršku od EU za prevođenje knjiga pa će i Divlji jaganjci biti prevedeni na mađarski.

U Vašim knjigama se više puta pojavljuje tema homoseksualnosti. U romanu Divlji jaganjci govorite o homoseksualnosti junakinjinog oca. Interesantno je da Vi, kao predstavnik jedne starije generacije govorite o tome. Šta Vas je motivisalo na to?

Ljudi mojih godina su morali da kriju homoseksualnost. Moj otac je trebao da ima porodicu, decu, jer u to vreme ne bi mogao da dobije posao, ne bi mogao da živi kao čovek, tako da je on, kao i cela generacija, morao je da krije svoju homoseksualnost. U Beogradu sam upoznala puno homoseksualaca i svi su se krili, svi su imali porodicu, decu i svi su živeli dvostruki život, što je jedan strašan teret. Možda je bolest, ali onda su i plave oči bolest.

Kakvo rešenje vidite da se prihvati homoseksualnost?

To treba da reše zakoni, kao što su i u Americi zakoni to rešili – dali su im legitimitet, prava. Ja se sa tim slažem, jer ovo je takva pojava na svetu, da od nepismenih seljaka pa do intelektualaca možete ih naći.

U romanu Sa Evom u raj kroz primer dve krave i njihovog vlasnika prikazujete sva društvena uređenja, ali se čini da narodu nikad nije bilo dobro... Vi kritikujete komunizam, a kritikujete i današnju politiku, govorivši: “nikog ne interesuje da meni bude dobro“. Možete li zamisliti takvo državno uređenje gde bi se dobro osećali, gde bi bilo bolje?
U okvirima ove civilizacije ne mogu da zamislim, ali o ovom je pisao Bela Hamvaš i meni odgovara njegova teorija, da prirodno biće čovekovo može da se ispolji jedino u ratarstvu i stočarstvu. On je rekao da najveći kockari nisu u Las vegasu, već na njivama, jer oni tačno znaju šta sve može da od njih oduzme Bog. A nada nije u tome da žito bogato rodi, već da on pobedi Boga. On ne samo da se nada, već uživa u tome. Kada bi se vratili tamo gde je rizik bio u rukama Boga, a ne u rukama ovozemljaskih ljudi, tada bi bilo bolje. Nazad u prirodu. Da svako ima kuću, zemlju, motiku i stado ovaca.

U Petla na panj ste pisali „Ne možemo da se družimo sa ljudima koji se toliko razlikuju, čak i onda kada smo naizgled podjednako snažni.“ Da li i dalje tako mislite? Kako uspevamo opstati sa drugima?
U velikim razlikama sam videla, da ljude privlači ono što je slično njima, dakle to je već u nama. Čovek je društveno biće, potrebno mu je da bude sa nekim, da negde pripada. Ali kada se društvo deli, onda možeš da se družiš samo sa onim ko je sa tobom na istom nivou. Već je u prirodi podešeno ko s kim ide, i u životinjskom svetu je to tako prirodno.

Govorili smo o Evi glumici, o Evi piscu, šta možete reći o Evi slikarki?
Ljudi me vole, jer slikam sa plamtećim bojama. Uopšte ne mešam boje, slikam sa fabričkim čistim bojama i moje slike se užare zbog toga kako ih poređam na platnu. Pravim slike velikog formata sa malim četkicama. Prošlog novembra sam imala izložbu u New Momentu i ta izložba je odmah pozvana u još 8 gradova u Srbiji, a pozvana je i u Sloveniju, Hrvatsku. U oktobru ću obići sve bivše republike sa istih 8 slika koje sam izložila.

Slika "Divlji jaganjci"

Da li biste voleli da se o Vašem životu napravi film?
Kod nas, gde je kinematografija bolesna, kako mogu da zamislim da će napraviti jedan film o životarenju i drami jedne stare žene. Koga to zanima ovde? Da živimo u normalnom svetu, neki mladi reditelj bi napravio film o mom životu, jer u njemu ima fantastičnih stvari. Jedna komunistička diktatura, jedno privatno pozorište za vreme komunizma, glumica koja postaje svetski poznata za vreme iste, koja postaje veliki pisac, koja pravi dobre slike i ima izložbe širom sveta, uvrštena je u mnoge antologije kao slikar, jedna žena koja u mladosti ništa drugo nije radila nego što se udavala i razvodila i koja je posle toga ušla u jedan veliki srećni brak; njen mladi suprug samo skine kaput i umre, čija kćerka sa 24 godine umire kao genijalac. I žena posle toga ne umire, već živi dalje bez svoje porodice i pravi remek dela.